-Loše stoje vaše stvari! Očigledno se kod vas formirala duša.
Duša? Ta čudna, drevna, odavno zaboravljena reč. Mi smo ponekad govorili "kao jedna duša", "ravnodušno", "dušegub", ali duša...
-To je... vrlo opasno- promrmljao sam.
-Neizlečivo- odsekle su makaze.
-Ali... pravo reći, u čemu je suština? Ja nekako... nemam predstavu.
-Vidite... kako da vam to... Pa vi ste matematičar?
-Da.
-Evo ovako - ravan, površina, eto to je ogledalo. A na površini smo vi i ja, eto - vidite, i žmirkamo očima zbog sunca, i ova modra električna iskra u cevi, a to je promakla senka aera. Samo na površini, samo za trenutak. Ali zamislite - od nekakve vatre ta se neprirodna površina odjednom razmekšala, i više ništa ne klizi po njoj - sve prodire unutra, onamo, u taj ogledalski svet, u koji mi sa radoznalošću zavirujemo, kao deca... Površina je postala zapremina, postala telo, svet, a ono u ogledalu - u vama - to je sunce, i vihor propelera od aera, i vaše uzdrhtale usne, i još nečije. I shvatate li: hladno ogledalo odražava odbija; a ovo - upija, i od svega je trag - zauvek. Jednom jedva primetna borica na nečijem licu - i vi je već imate zauvek: jednom ste čuli: pala je u tišini pak - i vi čujete sad...
-Da, da, baš...- uhvatio sam ga za ruku. Ja sad čujem: iz - slavine na umivaoniku - lagano kaplju kapi u tišinu. I ja sam znao da je to - zauvek. Ali ipak, zašto odjednom duša?

(J. Zamjatin, Mi)