http://www.shakespeareandcompany.com/

http://en.wikipedia.org/wiki/Shakespeare_and_Company_%28bookstore%29

https://www.google.com/search?gcx=c&q=Shakespeare%20and%20Company%20Paris&um=1&ie=UTF-8&hl=en&tbm=isch&source=og&sa=N&tab=wi&ei=H-rsTsKTMoaB4gTh9KH2CA&biw=1056&bih=785&sei=JOrsTtyGEvHP4QT429mWCQ

http://www.nida-ruemelin.de/docs/English_Docs/moral%20luck.pdf

http://drama.eserver.org/plays/

http://www.fotocommunity.com/pc/pc/mypics/1146216

http://www.flickr.com/photos/plantreesplease/

http://0rchid-thief.livejournal.com/695658.html

Jeunes Femmes (1925)

Photograph by Henri Roger-Viollet

Terrace of La Tartine, Rue de Rivoli, Paris (2002)

Photograph by William Albert Allard

"Ti mladi ljudi me oduševljavaju: pijući svoju kafu, pripovedaju određene, i verovatne priče. Ako ih zapitate šta su radili juče, oni se ne zbunjuju: obaveste vas o svemu u dve reči. Na njihovom mestu, ja bih mucao. Istina je da se već odavno niko ne brine više o tome kako ja koristim svoje vreme. Kad čovek živi sam, čak više i ne zna šta je to pričati: ono što je verovatno iščezava istovremeno kad i prijatelji. Pušta i događaje da teku, vidi kako naglo iskrsavaju ljudi koji govore i odlaze, ponire u priče bez glave i repa: bio bi ogavan svedok. Ali, kao naknadu, sve neverovatno, sve ono o čemu se u kafanama ne bi moglo pričati, to se ne propušta. Na primer, u subotu oko četiri sata posle podne, na parčetu pločnika prekrivenog daskama kraj staničnog gradilišta, neka ženica odevena u plavo poput neba trčala je unatraške, smejući se, mašući maramicom. Istovremeno, neki crnac u kišnom kaputu žućkastobele boje, sa žutim cipelama i sa zelenim šeširom, skretao je za ugao ulice i zviždao. Još idući natraške, žena se sudarila sa njim ispod fenjera obešenog o ogradu koji uveče pale. Dakle, bili su tu, ispod zapaljenog neba, istovremeno: ta ograda koja tako jako vonja na ovlaženo drvo, taj fenjer, ta priprosta plava ženica u naručju crnca. Da nas je četvorica ili petorica, pretpostavljam da bismo opazili sudar, sve te nežne boje, lepi plavi kaput koji je izgledao kao perjana dunja, svetli kišni mantil, crvena stakla fenjera; smejali bismo se preneraženosti koja se pojavila na ta dva dečja lica.
Retko sam čovek poželi da se smeje: ta skupina je za mene oživela veoma snažnim i čak divljim, ali čistim smislom. Potom se rasturila, ostali su samo fenjer, ograda i nebo: to je bilo još prilično lepo. Sat kasnije, fenjer je bio upaljen, vetar je duvao, nebo je bilo crno: baš ništa više nije ostalo.
Sve to odista nije novo; ta bezopasna uzbuđenja nisam nikad odbijao, naprotiv. Da bismo ih osetili, dovoljno je da budemo sasvim malo sami, upravo dovoljno da bismo se u pravom trenutku ratosiljali verovatnoće."

francuski pisac