http://www.queen.dk/en-business.aspx

https://www.lensculture.com/articles/tony-ray-jones-tony-ray-jones-1941-1972

http://www.telegraph.co.uk/culture/photography/10651906/Tony-Ray-Jones-The-American-Years.html

http://www.amazon.com/Scientific-American-Mind-Science-Creativity/dp/B00HHG9CWW

Jeffrey Conley

Ansel Adams

https://www.google.co.uk/search?q=ansel+adams&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ei=Mk8oU6bePKa34wSll4H4Cg&sqi=2&ved=0CAcQ_AUoAQ&biw=1160&bih=534

A Visit to Friends/With Friends/All Friends Together, Anton Chekhov

КОД ПОЗНАНИКА

Антон Павлович Чехов

Ујутро је стигло писмо:

Драги Мишо, сасвим сте нас заборавили, дођите што пре, желимо да Вас видимо. Молило Вас обе на коленима, дођите данас, покажите своје ведре очи. Чекамо Вас пестрпљиво.

Кузминке, 7. јуна

Та и Ва.

Писмо је било од Татјане Алексејевне Лосеве, коју су пре десет-дванаест година, када је Подгорин становао у Кузминкама, звали скраћено Та. Али ко је то Ва? Подгорин се сети дугих разговора, веселог смеха, љубавних романа, вечерњих шетњи и целог цвећњака девојака и младих жена, које су некад живеле у Кузминкама и околини, и сети се доброћудног, живахног, паметног лица са пегама, које су тако пристајале уз загаситориђу косу — то је Варја или Варвара Павловна, Татјанина другарица. Она је завршила медицински течај и ради негде близу Туле, у фабрици, а сада је, очевидно, дошла у Кузминке у госте.

„Драга Ва!" размишљао је Подгорин, препуштајући се успоменама. „Како је она мила!"

Татјана, Варја и он били су готово истих година; али тада је он био студент, а оне су већ биле одрасле девојке-удаваче, и гледале су у њему дечака. И сада, иако је већ био адвокат и почео да седи, још су га увек звале Миша, сматрале га младим и говориле како још није ништа искусио у животу.

Он их је веома волео, али више их је, рекло би се, волео у својим успоменама него стварно. Садашњост му је била готово непозната, несхватљива и туђа. Туђе му је било и ово кратко, несташно писмо, које су, вероватно, састављали дуго, са напором, а док је Татјана писала, иза њених леђа је, јамачно, стајао њен муж Сергеј Сергејич ... Кузминке су дате у мираз пре шест година, али већ их је упропастио баш тај Сергеј Сергејич, па сада, кад год треба платити банци или по заложницама, за савет се обраћају Подгорину као правнику и, осим тога, већ двапут су му тражили новац у зајам. Очевидно су и сада желели од њега савет или новац.

Више га Кузминке нису привлачиле као раније. Тужно је тамо. Нема више ни смеха, ни галаме, ни веселих, безбрижних лица, ни састанака у тихе ноћи обасјане месечином, а што је најважније, нема више младости; па и све то је, вероватно, заносно само у сећању... Осим Та и Ва, тамо је још и На, Татјанина сестра Надежда, коју су у шали и озбиљно називали његовом заручницом; она је одрасла на његове очи, рачунали су да ће се оженити њоме, неко време био је заљубљен у њу и намеравао да је запроси, али она има већ двадесет четири године, а он се још није оженио...

„Ех, како се све то стекло", размишљао је сада док је, збуњен, поново читао писмо. „А не могу да не одем, увредиће се ..."

Као камен му је лежало на савести што већ одавно није био код Лосевих. И пошто је прошетао по соби и промислио, он се преломи и одлучи да оде к њима на три дана, да измири ту обавезу и затим буде слободан и миран бар до следећег лета. И спремајући се после доручка на железничку станицу ка Бресту, он рече послузи да ће се вратити за три дана.

Од Москве до Кузминака требало је путовати два часа, а затим од станице двадесет минута запрегом. Још са станице видели су се Татјанина шума и три висока и узана летњиковца, које је Лосев, који се првих година после женидбе упуштао у свакојаке сумњиве послове, почео да гради и није успео да заврши. Упропастили су га и ти летњиковци, и разни пословни подухвати, и честа путовања у Москву, где је доручковао у „Словенској тржници", ручавао у „Ермитажу" и завршавао дан на Малој Броној или на Живодјорки код Цигана (то је он називао „раздрмати се"). И Подгорин је волео да попије, каткад и повише, и посећивао је жене не бирајући, али лено, хладно, не осећајући никакво задовољство, обузимало га је гађење кад су се у његовом присуству други страсно предавали томе, није схватао људе који се на Живодјорки осећају слободније него код куће крај честитих жена, и није волео такве људе; чинило му се да се за њих лепи свака прљавштина као чичак. Ни Лосева није волео и сматрао га је незанимљивим, неспособним за било шта, лењивцем, и у његовом присуству му се не једном гадило ...

Одмах иза шуме дочекали су га Сергеј Сергејич и Надежда.

— Драги мој, зашто сте нас заборавили? — говорио је Сергеј Сергејич, љубећи се с њим три пута и држећи га затим око струка обема рукама. — Сасвим сте нас престали волети, стари друже.

Он је имао оштре црте лица, дебео нос, ретку светлосмеђу браду; косу је чешљао на страну, као трговци, како би изгледао као обичан, прави Рус. Кад је говорио, дисао је саговорнику право у лице, а кад је ћутао, дисао је кроз нос, тешко. Његово ухрањено тело и претерана гојазност гушили су га, и он је стално истурао груди да би лакше дисао, што му је давало надмен изглед. Крај њега његова свастика Надежда чинила се ваздушаста. Била је то изразита плавуша, бледа, благих, нежних очију, витка; да ли је лепа или није — Подгорин није могао да одреди, јер ју је познавао од детињства и привикао се на њену спољашњост. Сада је била у белој хаљини, откривеног врата, и тај утисак белог, дугог, нагог врата био је за њега нов и не сасвим пријатан.

— Сестра и ја вас очекујемо од јутрос — рече она. — Код нас је Варја, и она вас очекује.

Ухватила га је испод руке и одједном се засмеја без разлога и оте јој се слаб, радостан узвик,

као да ју је изненада опчинила нека мисао. Њива са расцветалом ражи, која се није покретала на мирном ваздуху, и шума обасјана сунцем — биле су дивне; и чинило се да је Надежда запазила то тек сада док је ишла поред Подгорина.

— Дошао сам к вама на три дана — рече он. — Извините, никако нисам могао раније да се извучем из Москве.

— Није то лепо, није то лепо, сасвим сте нас заборавили — говорио је Сергеј Сергејич са доброћудним прекором. — Јаmais de ma vie! — рече он одједном и пуцну прстима.

Он је обичавао да неочекивано за саговорника ускликне неку фразу која нема никакве везе са разговором и да при томе пуцка прстима. И увек је подражавао некога; ако је превртао очима, или немарно забацивао косу, или говорио с патосом, то је значило да је дан раније био у позоришту или на ручку где су држали говоре. Сада је ишао, као костобољан, ситним корацима, не савијајући колена свакако је у томе некога подражавао.

— Да знате, Тања није веровала да ћете доћи — рече Надежда. — А ја и Варја смо предосећале; ја сам однекуд знала да ћете стићи баш овим возом.

— Јаmais de ma vie! — понови Сергеј Сергејич. У врту на тераси очекивале су их даме. Пре десет година Подгорин — тада је био сиромашан студент — предавао је Надежди математику и историју за стан и храну; док је Варја, полазница течаја, узгред учила од њега латински језик. А Тања, тада већ лепа, одрасла девојка, ни о чему није мислила осим о љубави, и желела је само љубав и срећу, страсно желела, и очекивала је младожењу, који јој се привиђао дању и ноћу. И сада, кад је имала већ преко тридесет година, исто онако лепа, стасита, као и пре, у широком пењоару, са пуначким белим рукама, мислила је само на мужа и своје две девојчице, и лице јој је изражавало да,

иако, ето, говори и осмехује се, она је ипак лукава, ипак је она на стражи своје љубави и својих права на ту љубав и сваког часа је спремна да се баци на непријатеља који би зажелео да јој одузме мужа и децу. Она је снажно волела и чинило јој се да је била подједнако вољена, али љубомора и страховање за децу непрестано су је мучили и сметали јој да буде срећна.

После бучног сусрета на тераси сви, осим Сергеја Сергејича, пођоше у Татјанину собу. Кроз спуштене засторе овамо нису продирали сунчеви зраци, било је полумрачно, те се чинило да су све руже у великој кити исте боје. Подгорина су сместили у стару наслоњачу поред прозора, Надежда је села крај његових ногу на ниску клупицу. Он је знао да ће се, осим нежних прекора, шала, смеха, који су се сада чули и толико га подсећали на прошлост, повести и непријатан разговор о меницама и заложницама — то се не може избећи — и помисли да би, можда, било боље да поразговарају о пословима одмах, без одлагања; отрести се што пре, па онда — у врт, на ваздух ...

— Не бисмо ли прво поразговарали о пословима? — рече он. — Шта је ново овде код вас у Кузминкама? Је ли све успешно у данској краљевини?

— Лоше је код нас у Кузминкама — одговори Татјана и жалосно уздахну. — Ах, наше ствари стоје тако рђаво, тако рђаво да горе, чини ми се, не могу ни бити — рече она и узбуђено прошета по соби. — Наше имање се продаје, дражба је заказана за седми август, већ су свугде објаве, и купци долазе, иду по собама, разгледају... Свако сада има право да улази у моју собу и да разгледа. Са правног становишта то је, можда, правично, али мене понижава, дубоко ме вређа. Немамо чиме да платимо и немамо више где да узајмимо. Једном речју, страшно, страшно! Кунем вам се — настави она, заустављајући се насред собе, глас јој је дрхтао а из очију бризнуше сузе — кунем вам се свим што ми је свето, срећом своје деце, без Кузминки не могу! Овде сам се родила, ово је мој дом, и ако ми га одузму, ја то нећу преживети, умрећу од очајања.

— Мени се чини да ви одвећ црно гледате — рече Подгорин. — Све ће се средити. Ваш муж ће се запослити, ви ћете ући у нов колосек, отпочећете нов живот.

— Како можете тако да говорите! — узвикну Татјана; сада је изгледала веома лепа и снажна, а на лицу и у целој њеној појави нарочито се оштро оцртавало да је сваког часа спремна да се баци на непријатеља који би покушао да јој одузме мужа, децу и огњиште. — Какав нов живот! Сергеј тражи запошљење, обећали су му место пореског инспектора негде чак у уфимској или пермској губернији, и ја сам спремна било куда, макар и у Сибир, спремна сам да живим тамо десет, двадесет година, али морам да знам да ћу се пре или касније ипак вратити у Кузминке. Без Кузминака не могу да живим. И не могу и нећу. Нећу! — узвикну она и лупи ногом.

— Ви сте, Мишо, адвокат — рече Варја — ви познајете зачкољице и ваш је посао да нас посаветујете шта да радимо.

Постојао је само један одговор, праведан и разуман: „ништа се не може учинити", али Подгорин се не усуди да каже то отворено, и неодлучно промрмља:

— Мораћу да размислим ... Размислићу.

У њему су била два човека. Као адвокату, догађало му се да води грубе спорове, на суду и према клијентима држао се надмено и изражавао је своје мишљење увек отворено и оштро, са пријатељима је простачки лумповао, али у свом личном, интимном животу, пред блиским људима или старим познаницима, испољавао је необичну обазривост, био је стидљив и осетљив и није умео да говори отворено. Довољна је била једна суза, мрк поглед, лаж или чак ружан гест, и он би се сав грчио и губио вољу. Сада је Надежда седела крај његових ногу, њен обнажени врат му се није свиђао, и то га је збуњивало, чак је желео да оде кући. Једном, пре годину дана, срео је Сергеја Сергејича код једне госпе на Броној и сада му је било

неугодно пред Татјаном, као да је сам учествовао у прељуби. А тај разговор о Кузминкама довео га је у гадан шкрипац. Навикао је на то да сва шкакљива и непријатна питања решавају судије или поротници, или, једноставно, известан члан закона; а када су питање постављали лично њему, да га он реши, збуњивао се.

— Мишо, ви сте наш пријатељ, ми вас сви волимо као свога — настављала је Татјана — и ја ћу вам отворено рећи: све наде полажемо у вас. Научите нас, тако вам бога, шта да радимо! Можда треба негде да поднесемо молбу? Можда још није касно да пренесемо имање на Нађино или Варјино име? ... Шта да радимо?

— Избављајте, Мишо, избављајте — рече Варја, палећи цигарету. — Ви сте увек били мудрица. Мало сте живели, још ништа нисте искусили у животу, али имате паметну главу... Ви ћете помоћи Тањи, ја то знам.

— Треба размислити.. . Можда ћу нешто смислити.

Пођоше да прошетају у врт, а затим у поље. Шетао је и Сергеј Сергејич. Он је ухватио Подгорина испод руке и стално га је одводио напред, очигледно у намери да поразговара с њим о нечему, вероватно о неприликама. А било је мучно ићи крај Сергеја Сергејича и разговарати с њим. Он се стално љубио, и то увек по трипут, хватао испод руке, грлио око струка, дисао у лице, и чинило се да је покривен слатким лепком и да ће се сада прилепити за вас; и тај израз у очима као да му је нешто потребно од Подгорина, да ће сада нешто затражити, изазивао је мучан утисак, као да је нишанио из револвера.

Зашло је сунце, почело је дасе смркава. Свугде дуж железничке пруге упалише се светиљке, зелене, црвене... Варја се заустави и, посматрајући те светиљке, поче да рецитује:

Пут се протеже: узани насипи,

Стубови, мостови, шине.

Костима руским одасвуд засути...

Колико их је!..

— Како иде даље? Ах, боже мој, све сам заборавила!

Ми смо се мучили, жежени, промрзли,

Вечито погнутих леђа...

Рецитовала је дивним дубоким гласом, осећајно, на лицу јој је букнуло несташно руменило, а у очима се појавише сузе. То је била пређашња Варја, Варја-полазница течаја, и док ју је слушао, Подгорин је размишљао о прошлости и сећао се како је и сам, док је био студент, знао напамет много лепих песама и волео да их рецитује.

Грбава леђа још увек не исправи

До сада: тупаво ћути ...

Али Варја се даље није сећала... Она заћута и слабашно и млитаво се осмехну, а после њеног рецитовања зелене и црвене светиљке учинише се тужне...

— Ех, заборавила сам!

Али зато се Подгорин одједном сети — некако случајно остало му је неокрњено у сећању из времена кад је био студент — и заврши тихо, полугласно:

Доста је поднео руски народ,

И ову пругу је поднео гвоздену —

Поднеће све — и јасну и пространу

Груд'ма ће цесту прокрчити себи...

Једино жалим...

— Једино жалим — прекиде га Варја, сетивши се — једино жалим што доба то сновано измаћи мора и мени и теби!

И она прсну у смех и лупи га шаком по рамену.

Вратише се кући и седоше да вечерају. Сергеј Сергејич немарно затакну крај салвете за оковратник, подражавајући некога.

— Пијмо — рече он, наливајући вотку себи и Подгорину. — Ми, стари студенти, умели смо и да попијемо, и да лепо говоримо, и да обављамо посао. Пијем у ваше здравље, друже мој, а ви попијте у здравље старе будале-идеалисте и зажелите му да и умре тако као идеалиста. Грбавца гроб исправља.

Татјана је за све време вечере нежно погледала мужа, љубоморна и забринута да не би појео или попио нешто што ће му шкодити. Чинило јој се да су га жене размазиле, да се заморио — то јој се свиђало код њега а истовремено је и патила. Варја и Нађа су такође биле нежне према њему и посматрале су га брижно, као да су се бојале да ће их одједном напустити. Кад је хтео да наспе себи другу чашицу, Варја направи љутито лице и рече:

— Ви се трујете, Сергеју Сергејичу. Ви сте раздражљив, осетљив човек и лако можете да постанете алкохоличар. Тања, нареди да однесу вотку.

Уопште, Сергеј Сергејич је имао много успеха код жена. Оне су волеле његов раст, телесну грађу, оштре црте лица, његову доконост и његове несреће. Говориле су како је он врло добар и зато расипан; 

идеалиста је и отуда непрактичан; честит је, чиста срца, не уме да се прилагоди људима и приликама, па зато нема ништа и не може да нађе одређен посао за себе. Дубоко су му веровале, обожавале су га и размазиле својим дивљењем, те је и он поче да верује како је идеалиста, непрактичан, честит, чиста срца и како је за читаву главу виши и бољи од тих жена.

— А зашто не похвалите моје девојчице? — рече Татјана, гледајући са љубављу своје две девојчице, здраве, ухрањене, налик на земичке, и пунећи им тањире пиринчом. — Само их пажљиво погледајте! Кажу да све мајке хвале своју децу, али уверавам вас, ја сам непристрасна, моје девојчице су изванредне. Нарочито старија.

Подгорин се осмехивао њој и девојчицама, али се чудио што та здрава, млада и не баш глупа жена, у ствари тако крупан, сложен организам, сву своју енергију, све животне снаге троши на тако једноставан, ситан посао као што је уређивање тога домаћег огњишта, које је и без тога већ уређено.

„Можда тако и треба да буде", мислио је, „али то није занимљиво и није паметно."

— Не изусти он ни ај, а навали медевед на њ — рече Сергеј Сергејич и пуцну прстима.

Вечерали су. Татјана и Варја сместише Подгорина на диван у салону и почеше да разговарају с њим полугласно, опет о пословима.

— Морамо да избавимо Сергеја Сергејича — рече Варја — то је наша морална обавеза. Он има своје слабости, није штедљив, не размишља о црним данима, али то је отуда што је добар и дарежљив. Душа му је сасвим као у детета. Ако бисте му дали милион, кроз месец дана опет му ништа неће остати, све ће раздати.

— Заиста, заиста — рече Татјана, а сузе јој потекоше низ образе. — Ја сам се напатила с њим, али морам да признам да је он диван човек.

И обе, Татјана и Варја, нису могле да се уздрже од мале окрутности, да не приговоре Подгорину:

— А ваше поколење, Мишо, више није такво! „Какве ту везе има поколење?" помисли Подгорин. „Па, Лосев је старији од мене шест година, не више..."

— Није лако живети на овом свету — рече Варја и уздахну. — Човеку непрестано прети неки губитак. Час хоће да ти отму имање, час се разболи неко од најближих па се бојиш да не умре — и тако из дана у дан. Али шта да се ради, пријатељи. Треба се без роптања покоравати вољи свевишњег, треба памтити да на свету ништа није случајно, све има своје далеке циљеве. Ви сте, Мишо, још мало живели и мало патили, и смејаћете ми се; смејте се, али ипак ћу вам рећи: у време када сам била најжешће узнемирена, имала сам неколико случајева видовитости, и то је изазвало преокрет у мојој души, те сада знам да ништа није случајно и да је све што нам се догађа у животу нужно.

Како ова Варја, већ седа, утегнута у корсет, у модерној хаљини са високим рукавима, Варја која завија цигарету дугим мршавим прстима, који јој ко зна зашто дрхте, Варја која лако запада у мистику и говори тако млитаво и једнолично — како она не личи на Варју-полазницу течаја, риђу, веселу, бучну, одважну ...

„И куда је све то ишчезло!" размишљао је Подгорин док ју је слушао, досађујући се.

— Отпевајте, Ва, нешто — рече јој он да би прекинуо овај разговор о видовитости. — Некада сте лепо певали.

— Ех, Мишо, било и битисало.

— Па, изрецитујте нам нешто од Њекрасова. — Све сам заборавила. Ономад ми је нехотице

пошло за руком.

Без обзира на корсет и високе рукаве, видело се да оскудева и да у својој фабрици поред Туле живи гладујући. И јасно се видело да превише ради; тежак, једноличан рад и непрестано мешање у туђе послове, бриге о другима преморили су је и остарили, и Подгорин је, посматрајући сада њено ојађено, већ увело лице, мислио да би, у ствари, требало помоћи њој, а не Кузминкама, нити Сергеју Сергејичу, за које се она толико заузима.

Високо образовање и то што је постала лекар, рекло би се, нису се коснули жене у њој. Она је, као и Татјана, волела свадбе, порођаје, крштења, дуге разговоре о деци, волела је језиве романе са срећним завршетком, у новинама је читала само о пожарима, поплавама и светковинама; силно је желела да Подгорин запроси Надежду, и кад би се то догодило, расплакала би се од ганућа.

Он није знао да ли се то догодило случајно или је тако удесила Варја — остао је насамо са Надеждом, али већ и сумња да га надзиру и да од њега нешто хоће, изазивала је у њему устезање и збуњивала га, и поред Надежде осећао се као да су га заједно с њом сместили у исти кавез.

— Хајдемо у врт — рече она. Пошли су у врт; он — незадовољан, са осећањем непријатности, не знајући о чему да разговара с њом; а она — радосна, горда због његове близине, очевидно задовољна што ће он провести овде још три дана, и можда пуна слатких сањарија и нада. Он није знао да ли га она воли, али је знао да се још одавно навикла на њ, да му је наклоњена и да још види у њему свог учитеља, те да се сада у њеној души дешава исто што се некада дешавало њеној сестри Татјани, то јест она размишља само о љубави, о томе како би се што пре удала, стекла мужа, децу и своје домаће огњиште. Осећање пријатељства, које је тако снажно код деце, она је сачувала до сада, и врло је могућно да је само поштовала Подгорина и волела га као пријатеља, а заљубљена је била у своје снове о мужу и деци, а не у њега.

— Смркава се — рече он.

 — Да. Месец сада излази касно.

Шетали су стално истом стазом, око куће. Подгорин није желео да залазе дубље у врт: тамо је мрачно, морао би да ухвати Надежду ипод руке, да буде врло близу ње. На тераси су се кретале неке сенке, и њему се чинило да га то Татјана и Варја надзиру.

— Треба да се с вама посаветујем — рече Надежда, зауставивши се. — Ако Кузминке буду продате, Сергеј Сергејич ће ступити у службу и тада ће наш живот морати сасвим да се промени. Ја нећу поћи са сестром, растаћемо се, јер не желим да будем на терету њеној породици. Треба да радим. Запослићу се негде у Москви, зарађиваћу, помагаћу сестри и њеном мужу. Ви ћете ми помоћи саветом, зар не?

Потпуно неупозната са радом, сада је била занета мишљу о самосталном животу испуњеном радом, стварала је планове за будућност — то јој се оцртавало на лицу, и живот када буде радила и помагала другима чинио јој се диван, поетичан. Он је видео у близини њено бледо лице и тамне обрве, и сећао се како је то била паметна и промућурна ученица, колико лепих особина и како је било пријатно држати јој часове. И сада, вероватно, она није била само госпођица која жели мужа, него паметна, племенита девојка, необичне доброте, кротке, нежне душе, од које се, као од воска, може извајати што год се жели, и ако би доспела у погодну средину, од ње би постала изванредна жена.

„Стварно, зашто се не бих оженио њоме?" помисли Подгорин, али сместа се због нечега уплаши од те помисли и пође у кућу.

У салону за клавиром седела је Татјана и њена свирка је неодољиво подсећала на прошлост, када су у том истом салону свирали, певали и играли до дубоке ноћи, уз отворене прозоре, а птице у врту и на реци су такође певале. Подгорин се развесели, поче да се измотава, играо је и са Надеждом и са Варјом, затим је певао. Болео га је жуљ на нози и он замоли да му дозволе да обује папуче Сергеја Сергејича и, чудно, у папучама се осети као домаћи, као рођак („Баш као зет...", промаче му у мислима), и развесели се још више. Посматрајући га, сви су живнули, развеселили се, као да су се подмладили; свима су лица засијала надом: Кузминке су спасене! Па, то је тако једноставно учинити: треба само смислити нешто, прочепркати по законима или да се Нађа уда за Подгорина... И, очевидно, ствар се већ поправља. Нађа, румена, срећна, очију пуних суза, у очекивању нечег необичног, вртела се у игри, а њена бела хаљина се ширила, те су јој се виделе мале лепе ноге у чарапама боје коже... Варја, врло задовољна, ухвати Подгорина испод руке и рече му полугласно, са значајним изразом на лицу:

— Мишо, не избегавајте своју срећу. Узмите је док вам се сама предаје у руке, иначе ћете после и сами појурити за њом, али ће већ бити касно и нећете је стићи.

Подгорин је хтео да обећа, да им улије наду, и већ је сам веровао да су Кузминке спасене и да је то тако једноставно учинити.

— „И цаарица ћеш света би-ити..." — запева он, заузимајући позу, али се одједном сети да ништа не може да учини за те људе, баш ништа, и утиша се као кривац.

А затим је опет седео у углу ћутке, скупивши пода се ноге у туђим папучама.

Гледајући га, и остали схватише да се ништа више не може учинити, и стишаше се. Заклопише клавир. И сви опазише да је већ касно, а Татјана угаси велику лампу у салону.

Подгорину су спремили постељу у истом крилу где је некад становао. Сергеј Сергејич пође да га испрати, држећи свећу високо изнад главе, иако је већ излазио месец и било светло. Ишли су стазом између жбунова јоргована и обојици је под ногама шкрипао шљунак.

— Не изусти он ни ај, а навали медвед на њ — рече Сергеј Сергејич.

И Подгорину се учини да је ту фразу чуо већ хиљаду пута. Толико му је додијала! Кад стигоше у то крило зграде, Сергеј Сергејич извуче из свог широког сакоа боцу и две чаше, и стави их на сто.

— Ово је коњак — рече он. — Број нула-нула. Тамо у кући је Варја, пред њом не можемо пити, одмах ће почети о алкохолизму, а овде смо слободни. Коњак је изврстан.

Сели су. Коњак је доиста био добар.

— Хајдете да данас темељито попијемо — настави Сергеј Сергејич, једући лимун. — Ја сам стари бурш, волим понекад да се раздрмам. То је неопходно.

А у очима му је стално био исти израз да му нешто треба од Подгорина и да ће за нешто сада да замоли.

— Попијмо, драговићу — продужи он, уздишући — иначе је већ живот додијао. Са нама чудацима је свршено, крај. Идеализам сада није у моди. Сада царује рубља, па ако желиш да те не изгурају са пута, падни на колена пред рубљом и клањај се. Али ја не могу. Заиста ми је одвратно!

— Када је предвиђена дражба? — запита Подгорин да би променио разговор.

— За седми август. Али ја уопште не намеравам, драги мој, да спасавам Кузминке. Заостали порез се грдно нагомилао, а имање не доноси никакав приход, само губитке сваке године. Не вреди ни размишљати о томе... Тањи је, наравно, жао, то је њена очевина, а ја се, признајем, чак донекле радујем. Ја уопште нисам становник села. Моје поље је велики, бучни град, моја је стихија — борба!

Он је говорио још, али никако оно што је хтео и будно је мотрио на Подгорина, као да очекује погодан тренутак. И одједном Подгорин угледа у близини његове очи, осети на лицу његов дах...

— Драги мој, спасите ме! — изговори Сергеј Сергејич, тешко дишући. — Дајте ми двеста рубаља!

 Преклињем вас!

Подгорин хтеде да каже како је и сам у новчаним неприликама, и помисли да је боље тих двеста рубаља дати неком сиромаху или их, напросто, изгубити на картама, али се страшно збуни и, осећајући се у тој малој собици са једном свећом као у клопци, желећи да се што пре ослободи тог даха, меких руку које су га држале око струка и, чинило се, већ су се прилепиле — поче брзо да тражи по џеповима своју бележницу, где му се налазио новац.

— Ево ... — промрмља он, вадећи сто рубаља. — Остало касније. Више немам код себе. Видите ли, не умем да одбијем — настави он узрујано, почињући да се љути. — Ја имам неподношљив женски карактер. Само, молим вас, после ми вратите тај новац. И мени је потребан.

— Хвала. Хвала, стари друже!

— И, тако вам бога, престаните да уображавате како сте идеалиста. Ви сте исти такав идеалиста као што сам ја ћуран. Ви сте, једноставно, лакомислен, докон човек и ништа више.

Сергеј Сергејич дубоко уздахну и седе на отоман.

— Ви се, драги мој, љутите — рече он — али када бисте знали колико ми је тешко! Ја се сада ужасно осећам. Драги мој, кунем се, није ми жао себе, не! Жао ми је жене и деце. Да немам децу и жену, већ бих одавно свршiо са собом.

И одједном рамена и глава му задрхташе и он зарида.

— Само је то још недостајало — рече Подгорин, узбуђено корачајући по соби и осећајући снажну срџбу. — Па ето, шта да се ради са човеком који је починио гомилу зла а затим рида? Те ваше сузе разоружавају, ја немам снаге да вам ишта кажем. Ви ридате, значи да сте у праву.

— Ја починио гомилу зла? — запита Сергеј Сергејич, устајући и зачуђено гледајући у Подгорина. — Драги мој, зар ви то говорите? Ја починио гомилу зла!? О, како ме слабо познајете! Како ме слабо разумете!

— У реду, нека вас не разумем, само, молим вас, не ридајте. То је одвратно.

— О, како ме слабо познајете! — понављао је Лосев потпуно искрено. — Како ме слабо познајете!

— Погледајте се у огледало — продужи Подгорин — више нисте млади, ускоро ћете бити стари, време вам је, најзад, да се уразумите, да бар донекле схватите ко сте и шта сте. Целог живота не радите ништа, целог живота то празно детињасто брбљање, пренемагање, кревељење, зар се и вама већ није завртело у глави и није вам досадило да живите тако? Мучно је с вама! Досадно је с вама до отупелости!

Рекавши то, Подгорин изађе из зграде и залупи врата. Ваљда је сада први пут у животу био искрен и говорио оно што је хтео.

Мало касније већ је зажалио што је био тако строг. Каква је корист говорити озбиљно или препирати се са човеком који непрестано лаже, много једе, много пије, троши много туђег новца и истовремено је уверен да је идеалиста и паћеник? Ту је реч о глупости или старим рђавим навикама, које су се снажно укорениле у организам као болест и више се не могу излечити. У сваком случају, негодовање и оштри укори ту су некорисни, и пре би му се требало смејати; један добар подсмех учинио би знатно више него десетак проповеди!

„Једноставније је уопште не обраћати пажњу", помисли Подгорин, „и, што је најважније, не треба му давати новац."

А још мало касније више није мислио ни о Сергеју Сергејичу ни о својих сто рубаља. Ноћ је била тиха, сањарска, врло светла. Када би у ноћи испуњене месечином Подгорин посматрао небо, чинило му се да бде само он и месец, а све остало спава или дрема; и у мисли му нису долазили ни људи, ни новац, а расположење му се мало-помало стишавало, смиривало, осећао се као да је сам на свету, и у ноћној тишини бат сопствених корака чинио му се тако тужан.

Врт је био окружен белом каменом оградом. На страни окренутој упоље, на десном углу, стајала је кула саграђена врло давно, још за време властелинског права. Доњи део је био од камена, а горњи дрвен са одмориштем, купастим кровом и дугим шиљком, на коме се црнео ветроказ. При дну су била двоја врата, тако да се из врта могло изаћи у поље, а одоздо на одмориште водило је степениште, које је шкрипало под ногама. Испод степеништа биле су набацане старе поломљене наслоњаче, и месечина, која је сада продирала кроз врата, осветљавала је те наслоњаче те су оне, са својим кривим, увис подигнутим ногама, рекло би се, оживеле обноћ и некога вребале у тишини.

Подгорин се попе степеницама на одмориште и седе. Одмах иза ограде налазио се гранични јарак са насипом, а потом се простирало поље, широко, преплављено месечином. Подгорин је знао да се баш право, на три врсте од имања, налази шума, те му се сада чинило да у даљини види тамну пругу. Ћурликале су препелице и крештали прдавци; а с времена на време од шуме је допирало кукање кукавице, која такође није спавала.

Зачуше се кораци. Неко је ишао по врту и приближавао се кули.

Залаја пас.

— Жук! — тихо позва женски глас. — Жук, назад!

Чуло се како су доле ушли у кулу и за тренутак на насипу се појави црн пас, стари Подгоринов познаник. Он се заустави и, гледајући увис, на ону страну где је седео Подгорин, дружељубиво замаха репом. А мало затим из црног јарка, као сенка, диже се бела фигура и такође се заустави. То је била Надежда.

— Шта видиш тамо? — запита она пса и поче да гледа увис. 

 Она није видела Подгорина, али је, вероватно, осећала његову близину, јер се осмехивала и њено бледо лице, осветљено месечином, чинило се срећним. Црна сенка куле, која се пружала по земљи далеко у поље, непокретна бела фигура са блаженим осмехом на бледом лицу, црн пас, сенке обоје — и све заједно баш као сан ...

— Тамо има некога... — тихо изусти Надежда.

Она је стајала и чекала да он сиђе или да је позове к себи и најзад се изјасни, па да обоје буду срећни те тихе дивне ноћи. Бела, бледа, танана, веома лепа на месечини, она је очекивала нежност; њени непрестани снови о срећи и љубави изнурили су је и она више није имала снаге да крије своја осећања, и цело њено биће, и сјај очију, и укочен срећан осмех одавали су њене скровите мисли; а њему је било неугодно, он се згрчио, утишао, не знајући да ли да говори како би све, као и обично, претворио у шалу, или да ћути, и био је зловољан, и размишљао само о томе како је овде на имању, у ноћи пуној месечине, поред лепе, заљубљене, занесене девојке исто онако равнодушан као на Малој Броној — очевидно зато што је ова поезија преживела за њега исто као и она груба проза. Преживели су и састанци у ноћи пуне месечине, и беле фигуре са танким струковима, и тајанствене сенке, и куле, и имања, и такви „типови" као што је Сергеј Сергејич, и такви као што је сам он, Подгорин, са својом хладном чамотињом, непрестаном зловољом, неспособношћу да се прилагоди стварном животу, са неумешношћу да од њега узме оно што он може да пружи, и са заморном, болном жудњом за оним чега нема и не може бити. И сада, док је седео овде, на овој кули, он би више волео леп ватромет, или неку поворку на месечини, или Варју, која би опет изрецитовала Железничку пругу, или другу жену, која би, стојећи на насипу, тамо где сада стоји Надежда, причала нешто занимљиво, ново, што нема везе ни са љубављу ни са срећом, а ако би и говорила о љубави, онда да то буде позив ка новим облицима живота, узвишеним и разумним, уочи којих ми већ, можда, живимо и које понекад предосећамо...

— Нема никог — рече Надежда.

И пошто је стајала још један тренутак, она пође у правцу шуме, тихо, оборене главе. Пас отрча напред. И Подгорин је још дуго видео белу пегу.

„Ех, како се све то стекло...", понављао је у мислима, док се враћао у своје крило куће.

Није могао да замисли о чему ће сутра разговарати са Сергејом Сергејичем, са Татјаном, како ће се опходити са Надеждом, и прекосутра такође — и унапред је осећао збуњеност, страх и досаду. Чиме да испуни та три дуга дана која је обећао да ће провести овде? Сети се разговора о видовитости и фразе Сергеја Сергејича: „Не изусти он ни ај, а навали медвед на њ" — сети се како ће сутра, за Татјанину љубав, морати да се осмехује њеним ухрањеним, буцмастим девојчицама — и одлучи да отпутује.

У пола шест на тераси велике куће појави се Сергеј Сергејич у бухарској кућној хаљини и фесу са кићанком. Не губећи ни часа, Подгорин му приђе и поче да се опрашта.

— Морам да будем у Москви око десет часова — говорио је, не гледајући у њега. — Потпуно сам заборавио да ће ме чекати код бележника. Пустите ме да одем, молим вас. Кад ваши устану, реците им да се извињавам, страшно жалим ...

Он није слушао шта му је говорио Сергеј Сергејич, журио се, и стално се освртао према прозорима велике куће, бојећи се да се даме не пробуде и не задрже га. Стидео се те своје нервозе. Осећао је да је у Кузминкама последњи пут и да више овамо неће доћи, и док је одлазио, осврнуо се неколико пута према крилу зграде у коме је некад проживео толико лепих дана, али у срцу му је било хладно, није осетио жалост ...

Код куће на столу угледао је најпре забелешку коју је примио јуче. „Драги Мишо", прочита. „Сасвим сте нас заборавили, дођите што пре...". И, ко зна зашто, опет се сети како се Надежда вртела у игри, како јој се хаљина надимала, те су јој се виделе ноге у чарапама боје коже ...

А за десет минута већ је седео за столом и радио, и није више мислио на Кузминке.