Thursday, February 28, 2013
Monday, February 25, 2013
"Elem, ušao sam u tu kancelariju, opterećen svim onim razmišljanjima i zaključcima koji su već dugo potajno sazrevali u meni i osećao sam ih kako tinjaju i komešaju se iznutra, a hteo sam da sačuvam prisebnost, trezvenu usredsređenost, gotovo nepomičnu hladnokrvnost, a možete zamisliti da sam bio na ivici da prasnem u grohotan smeh kad sam pred sobom video sirotog gospodina beležnika Stampu, onako mrtvog ozbiljnog, koji nije ni slutio da ja možda nisam onakav kakav se njemu činim, a bio je ubeđen i da je on za mene isti onakav kako on samog sebe vidi svakog jutra kad vezuje usku crnu kravatu pred ogledalom, a okružuju ga sve same prisne stvari.
Da li vam je sada jasno? Došlo mi je da i njemu namignem, da mu onako prepredeno preporučim:"Obrati pažnju! Ispod Mire..." Došlo mi je, Gospode Bože, i da mu iznebuha isplazim jezik, da se iskreveljim, da mu tek onako, šale radi i bez zlih namera, za tren oka izmenim predstavu o meni koja mu se čini istinitom. Ali morao sam da ostanem ozbiljan, je l' tako? Ostao sam ozbiljan. Morao sam da obavim taj eksperiment.
-Dakle, gospodine beležniče, došao sam kod vas. Ali, izvinite, zašto ste vi utonuli ovde u tišinu?
-Kakvu tišinu? Zar ovde?
Stvarno, u tom trenutku u ulici Kročefiso vladao je pravi metež od ljudi i kola.
-Ne, ne mislim na ulicu, razume se. Ali ovde, među svim tim hartijama, gospodine beležniče, na prašnjavim policama ovih zastakljenih ormara. Zar ne čujete?
-A šta to?
-Pa ovo struganje? Aha, to vaš kanarinac struže kandžicama, izvinite, izvinite. Ima oštre kandžice, a struže po cinkanom dnu kaveza...
-Tačno. Pa šta s tim?
-Molim? Ništa. Zar vam ne ide na živce kad cink tako škripi, gospodine beležniče?
-Cink? Uopšte ne obraćam pažnju. I ne čujem tu škripu...
-Ali ipak, zamislite cink koji škripi, u beležnikovoj kancelariji, zato što kanarinac struže kandžicama po dnu kaveza... Kladim se da i ne peva, taj vaš kanarinac.
-Ne, gospodine, ne peva.
I gospodin beležnik je počeo nekako čudno da me gleda, pa sam procenio da je bolje da se manem kanarinca da ne bih upropastio svoj eksperiment, jer barem na početku, bilo je važno da ni senka sumnje ne padne na moju sposobnost rasuđivanja. I zapitao sam gospodina beležnika da li mu je poznata izvesna kuća, u ulici toj i toj, broj taj i taj, u vlasništvu izvesnog gospodina Vitanđela Moskarde, sina pokojnog Frančeska Antonija Moskarde...
-Pa zar to niste vi?
-Jeste, ja. Kanda sam to ja...
Šteta! A toliko mi se dopadalo da tu, u toj beležnikovoj kancelariji, usred svih tih požutelih spisa na starim prašnjavim policama, kao sa vekovnog odstojanja, pričam tako o izvesnoj kući u vlasništvu izvesnog Vitanđela Moskarde... Naročito zato što, iako sam se ja nalazio baš tu, u toj beležnikovoj kancelariji, i to kao stranka, ko zna kako je on, gospodin beležnik, gledao na svoju kancelariju, kakav miris je osećao u njoj, svakako drugačiji od onog koji sam ja osećao i uopšte, u svetu gospodina beležnika, ko zna gde se nalazila ta kuća o kojoj sam govorio glasom koji je dopirao izdaleka, a ja, ko zna kako sam čudno izgledao u očima gospodina beležnika...
Ah, kakvo zadovoljstvo nam pruža pripovest, gospodo draga! Ništa nije tako umirujuće kao pripovest. U životu se sve neprestano menja pred našim očima, ništa nije sigurno, muči nas strepnja da saznamo kako će se okončati neka zbivanja, kako će se utvrditi činjenice koje nam zadaju toliko muke i bola! A u pripovesti je sve već okončano, sve utvrđeno. Ma koliko da su događaji bolni i zbivanja tužna, evo ih ovde, zaokruženih, u pravilnom redosledu, na tridesetak, četrdesetak stranica knjige. To su određeni događaji i neće se nikada promeniti, ili se barem neće promeniti dok nekom zlonamernom kritičaru ne padne na um da iz obesti sruši tu idealnu građevinu, čiji su svi delovi bili tako čvrsto međusobno povezani, a vi ste uživali u tome što svaka posledica tako poslušno i savršeno logično proističe iz svog uzroka, a svaki događaj se odvija precizno i dosledno u svakoj svojoj pojedinosti, pa tako "vojvoda Gonzaga iz Mantove, koji se dana tog i tog, godine te i te..."
Da ne bih sve upropastio, bio sam prinuđen da se vratim u neizvesnu, nepostojanu i namrgođenu stvarnost gospodina beležnika Stampe.
-Jeste, ja sam -brže-bolje sam mu odvratio. -Kanda sam to ja, gospodine beležniče. A kada je reč o kući, to vama sigurno nije problem, zar ne? Da potvrdite da je moja, kao i sve ostalo što sam nasledio od svog oca, Antonija Moskarde. Tako je! I da je ta kuća trenutno neizdata, gospodine beležniče. Ta kuća je mala, znate... Ima pet-šest odaja i dve prostorije u suterenu - je l' se tako zove? -Baš lepo, u suterenu... dakle, u kući nema stanara, gospodine beležniče, te mogu njome da raspolažem po svom nahođenju. E sada, vi ćete...
Tada sam se primakao gospodinu beležniku i krajnje ozbiljno, tiho mu saopštio kakav dokument nameravam da sačinim, ali to sada još ne mogu da vam saopštim jer, kao što sam rekao:
-Ovo mora da ostane među nama, gospodine beležniče, neka to bude službena tajna, dok vam ja ne kažem drugačije. Jesmo li se razumeli?
Razumeli smo se. Ali gospodin beležnik me je upozorio da su mu za sačinjavanje tog dokumenta neophodni još neki spisi i podaci zbog kojih moram da odem u banku, kod Kvantorca. To me je iznerviralo, ali ipak sam ustao. Čim sam krenuo, spopala me je neodoljiva želja da zapitam gospodina beležnika:
"Kako hodam? Izvinite, umete li barem da mi kažete kako vam izgleda moj hod?"
Jedva sam se uzdržao. Ali kada sam otvarao zastakljena vrata na izlasku, nisam mogao da odolim, osvrnuo sam se i rekao, sa sažaljivim smeškom:
-Jeste, svojim korakom, hvala!
-Šta kažete? -zabezeknuto je upitao gospodin beležnik.
-Ništa, ništa, kažem da hodam svojim korakom, gospodine beležniče. Znate li da sam jednom video konja kako se smeje? Jeste, smejao se u hodu. Vi biste da zagledate konju u gubicu da vidite kako se smeje, pa da mi onda kažete da se taj smeh ne vidi. Ali ostavite se gubice! Konji se uopšte ne smeju gubicom! Znate li čime se konji smeju, gospodine beležniče? Zadnjicom. Uveravam vas, konj kad hoda, smeje se zadnjicom, jeste, ponekad, smeje se nečemu što vidi usput ili što mu padne na pamet. Ako hoćete da vidite kako se konj smeje, pogledajte mu stražnjicu i ostajte mi zdravo!
Jasno mi je da nije trebalo tako da mu govorim. Sve je meni jasno. Ali ako se prisetim svog tadašnjeg duševnog stanja, kada mi je svaki pogled koji bi mi ljudi uputili izgledao kao jezivo nasilje, jer sam pomišljao kako sve te oči uprte u mene grade neki moj lik koji nije onakav kakav ja poznajem, već sasvim drugačiji, a ja ne mogu ni da ga spoznam, ni da ga sprečim. Spopadala me je neodoljiva želja ne samo da govorim budalaštine, nego i da ih činim, da se kotrljam po ulicama, ili da klizim plesnim korakom, čas namigujući, a čas plazeći jezik i bekeljeći se. Ali umesto toga koračao sam ulicom, smrtno ozbiljan, Milina jedna, vidim da i vi koračate ulicom, smrtno ozbiljni."
(Luiđi Pirandelo, iz Jedan, nijedan i sto hiljada)
Da li vam je sada jasno? Došlo mi je da i njemu namignem, da mu onako prepredeno preporučim:"Obrati pažnju! Ispod Mire..." Došlo mi je, Gospode Bože, i da mu iznebuha isplazim jezik, da se iskreveljim, da mu tek onako, šale radi i bez zlih namera, za tren oka izmenim predstavu o meni koja mu se čini istinitom. Ali morao sam da ostanem ozbiljan, je l' tako? Ostao sam ozbiljan. Morao sam da obavim taj eksperiment.
-Dakle, gospodine beležniče, došao sam kod vas. Ali, izvinite, zašto ste vi utonuli ovde u tišinu?
-Kakvu tišinu? Zar ovde?
Stvarno, u tom trenutku u ulici Kročefiso vladao je pravi metež od ljudi i kola.
-Ne, ne mislim na ulicu, razume se. Ali ovde, među svim tim hartijama, gospodine beležniče, na prašnjavim policama ovih zastakljenih ormara. Zar ne čujete?
-A šta to?
-Pa ovo struganje? Aha, to vaš kanarinac struže kandžicama, izvinite, izvinite. Ima oštre kandžice, a struže po cinkanom dnu kaveza...
-Tačno. Pa šta s tim?
-Molim? Ništa. Zar vam ne ide na živce kad cink tako škripi, gospodine beležniče?
-Cink? Uopšte ne obraćam pažnju. I ne čujem tu škripu...
-Ali ipak, zamislite cink koji škripi, u beležnikovoj kancelariji, zato što kanarinac struže kandžicama po dnu kaveza... Kladim se da i ne peva, taj vaš kanarinac.
-Ne, gospodine, ne peva.
I gospodin beležnik je počeo nekako čudno da me gleda, pa sam procenio da je bolje da se manem kanarinca da ne bih upropastio svoj eksperiment, jer barem na početku, bilo je važno da ni senka sumnje ne padne na moju sposobnost rasuđivanja. I zapitao sam gospodina beležnika da li mu je poznata izvesna kuća, u ulici toj i toj, broj taj i taj, u vlasništvu izvesnog gospodina Vitanđela Moskarde, sina pokojnog Frančeska Antonija Moskarde...
-Pa zar to niste vi?
-Jeste, ja. Kanda sam to ja...
Šteta! A toliko mi se dopadalo da tu, u toj beležnikovoj kancelariji, usred svih tih požutelih spisa na starim prašnjavim policama, kao sa vekovnog odstojanja, pričam tako o izvesnoj kući u vlasništvu izvesnog Vitanđela Moskarde... Naročito zato što, iako sam se ja nalazio baš tu, u toj beležnikovoj kancelariji, i to kao stranka, ko zna kako je on, gospodin beležnik, gledao na svoju kancelariju, kakav miris je osećao u njoj, svakako drugačiji od onog koji sam ja osećao i uopšte, u svetu gospodina beležnika, ko zna gde se nalazila ta kuća o kojoj sam govorio glasom koji je dopirao izdaleka, a ja, ko zna kako sam čudno izgledao u očima gospodina beležnika...
Ah, kakvo zadovoljstvo nam pruža pripovest, gospodo draga! Ništa nije tako umirujuće kao pripovest. U životu se sve neprestano menja pred našim očima, ništa nije sigurno, muči nas strepnja da saznamo kako će se okončati neka zbivanja, kako će se utvrditi činjenice koje nam zadaju toliko muke i bola! A u pripovesti je sve već okončano, sve utvrđeno. Ma koliko da su događaji bolni i zbivanja tužna, evo ih ovde, zaokruženih, u pravilnom redosledu, na tridesetak, četrdesetak stranica knjige. To su određeni događaji i neće se nikada promeniti, ili se barem neće promeniti dok nekom zlonamernom kritičaru ne padne na um da iz obesti sruši tu idealnu građevinu, čiji su svi delovi bili tako čvrsto međusobno povezani, a vi ste uživali u tome što svaka posledica tako poslušno i savršeno logično proističe iz svog uzroka, a svaki događaj se odvija precizno i dosledno u svakoj svojoj pojedinosti, pa tako "vojvoda Gonzaga iz Mantove, koji se dana tog i tog, godine te i te..."
Da ne bih sve upropastio, bio sam prinuđen da se vratim u neizvesnu, nepostojanu i namrgođenu stvarnost gospodina beležnika Stampe.
-Jeste, ja sam -brže-bolje sam mu odvratio. -Kanda sam to ja, gospodine beležniče. A kada je reč o kući, to vama sigurno nije problem, zar ne? Da potvrdite da je moja, kao i sve ostalo što sam nasledio od svog oca, Antonija Moskarde. Tako je! I da je ta kuća trenutno neizdata, gospodine beležniče. Ta kuća je mala, znate... Ima pet-šest odaja i dve prostorije u suterenu - je l' se tako zove? -Baš lepo, u suterenu... dakle, u kući nema stanara, gospodine beležniče, te mogu njome da raspolažem po svom nahođenju. E sada, vi ćete...
Tada sam se primakao gospodinu beležniku i krajnje ozbiljno, tiho mu saopštio kakav dokument nameravam da sačinim, ali to sada još ne mogu da vam saopštim jer, kao što sam rekao:
-Ovo mora da ostane među nama, gospodine beležniče, neka to bude službena tajna, dok vam ja ne kažem drugačije. Jesmo li se razumeli?
Razumeli smo se. Ali gospodin beležnik me je upozorio da su mu za sačinjavanje tog dokumenta neophodni još neki spisi i podaci zbog kojih moram da odem u banku, kod Kvantorca. To me je iznerviralo, ali ipak sam ustao. Čim sam krenuo, spopala me je neodoljiva želja da zapitam gospodina beležnika:
"Kako hodam? Izvinite, umete li barem da mi kažete kako vam izgleda moj hod?"
Jedva sam se uzdržao. Ali kada sam otvarao zastakljena vrata na izlasku, nisam mogao da odolim, osvrnuo sam se i rekao, sa sažaljivim smeškom:
-Jeste, svojim korakom, hvala!
-Šta kažete? -zabezeknuto je upitao gospodin beležnik.
-Ništa, ništa, kažem da hodam svojim korakom, gospodine beležniče. Znate li da sam jednom video konja kako se smeje? Jeste, smejao se u hodu. Vi biste da zagledate konju u gubicu da vidite kako se smeje, pa da mi onda kažete da se taj smeh ne vidi. Ali ostavite se gubice! Konji se uopšte ne smeju gubicom! Znate li čime se konji smeju, gospodine beležniče? Zadnjicom. Uveravam vas, konj kad hoda, smeje se zadnjicom, jeste, ponekad, smeje se nečemu što vidi usput ili što mu padne na pamet. Ako hoćete da vidite kako se konj smeje, pogledajte mu stražnjicu i ostajte mi zdravo!
Jasno mi je da nije trebalo tako da mu govorim. Sve je meni jasno. Ali ako se prisetim svog tadašnjeg duševnog stanja, kada mi je svaki pogled koji bi mi ljudi uputili izgledao kao jezivo nasilje, jer sam pomišljao kako sve te oči uprte u mene grade neki moj lik koji nije onakav kakav ja poznajem, već sasvim drugačiji, a ja ne mogu ni da ga spoznam, ni da ga sprečim. Spopadala me je neodoljiva želja ne samo da govorim budalaštine, nego i da ih činim, da se kotrljam po ulicama, ili da klizim plesnim korakom, čas namigujući, a čas plazeći jezik i bekeljeći se. Ali umesto toga koračao sam ulicom, smrtno ozbiljan, Milina jedna, vidim da i vi koračate ulicom, smrtno ozbiljni."
(Luiđi Pirandelo, iz Jedan, nijedan i sto hiljada)
Thursday, February 21, 2013
"Everything around me is evaporating. My whole life, my memories, my imagination and its contents, my personality – it’s all evaporating. I continuously feel that I was someone else, that I felt something else, that I thought something else. What I’m attending here is a show with another set. And the show I’m attending is myself." Fernando Pessoa
Wednesday, February 20, 2013
Thursday, February 14, 2013
Tuesday, February 12, 2013
Wednesday, February 6, 2013
Tuesday, February 5, 2013
Monday, February 4, 2013
Saturday, February 2, 2013
Subscribe to:
Posts (Atom)
