http://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Ancient_Greek_plates

http://www.facebook.com/profile.php?id=1065560910#!/pages/Street-Heroes-Photography-by-Alessandro-Antonelli/116514155051924?v=photos

Стеван Раичковић
У мојој глави станујеш


У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...


Бранко Миљковић
Прва љубавна песма


Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе к'о без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец к'о златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе к'о капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
к'о топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоскок звездани.


Стеван Раичковић
Повратак


Она има руке од траве.
Она има глас од ветра и жита.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има смех од лишћа.
Она има ход од воде и песка.
Она има кожу од протегнутог лабуда.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има косу од мојих прстију.
Она има мозак од мојих година.
Она има слух од мојих корака.
Зашто сам измислио да се не вратим?


Бранко Миљковић


Ћутим. Говорити не смем.
Јер речима-шифрама ствари
Љубав исказати не умем.


Стеван Раичковић
Будан сан

Ако помакнеш усне умириће се море.
Расклопиће се шкољке
И заувек певати рибама.
Сиђи у мој сан
С ногама од светлости
И ходом који се претвара у булку,
У воду
И нешто као сећање.
Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око.
Понављао сам је тихо у сутону
У трави
Малим мравима.
Опрости, био сам смешан као пре сто година.
Реч је у почетку била налик,
Па је изгубила смисао.
Ако је окренеш:
У једне празне груди уселиће се звоно.
(Да ли си чула брујање у пољу
Које је претворило свет у кишу?)
Мало сам слаб.
Учини ми се: птице су из твог порекла,
А моје су руке тек из рода месечине.
Ако помакнеш усне:
Шкољке ће заувек певати.
Рибе ће тихим клизањем обележити срце
У дубини.
Ако затвориш очи угасиће се светлост.
(Замисли: ветар се скаменио.
Ја сам удахнуо стену.)