dva bicikla i lampa

iz Klubova poezije, Bohumil Hrabal

26.

U ono doba kada je Vladimir noću vodio onaj svoj dnevnik, svađali smo se sa takvim oduševljenjem da su nam to susedi prebacivali. Vladimir se branio: Ne vičem ja, već on! Ja sam se branio: Ne urlam ja, već on! I tako smo spavali svako u svojoj sobi, Vladimir sa mojom sekiricom, a ja sa Vladimirovim kuhinjskim nožem, čim bi se jedan pomerio, već bi se i onaj drugi pomerao na isti način, kada bi jedan ustao, onaj drugi bi isto tako ustajao, palili smo svetlost i kroz vrata između soba pokazivali jedna drugome oružje koje smo imali spremljeno jedan protiv drugoga. A onda smo rekli jedan drugome da ćemo ta zajednička vrata zazidati. Tako je iz Bratske ulice došao zidar, izbili smo vrata, zidar je obložio rastagov ter-papirom, potpisali smo domaru da ćemo vratiti sve u prvobitno stanje kada se budemo iseljavali, a zidar je zamesio u teknečetu malter i dogurao dragače cigala, a onda je uzimao malter, sedeli smo svako kraj svog stola i uzbuđeno posmatrali kako među nama raste zid, kao da se lagano diže voda, videli smo jedan drugome samo bistu, Vladimir, koji je bio visok skoro dva metra, neprekidno je sedeo, a ja sam već morao da stojim da bismo jedan drugoga gledali u oči. Pošto je zidar bio sitnog rasta, stajao je posle na prevrnutom dragačetu, a mi smo mu dodavali cigle svako sa svoje strane. A onda jedan drugog više nismo videli, zidar je stavljao i poslednje cigle i nabacivao mistrijom i izravnavao malter...Te večeri sobičci su mirisali na kreč i kada se Vladimir vratio i upalio svetlost, ležao sam u postelji, počeo je da vodi svoj dnevnik-čuo sam njegovo pero kako se tiho i sa uživanjem oslanja o stranice knjige, čuo sam na kraju kako je vrh pera počeo da se kreće po nežnoj površini papira; čuo sam zvuke iz susedne sobe intenzivnije nego kada su vrata bila otvorena. U ponoć je Vladimir legao i kada se okrenuo u postelji, čuo sam njegov dah jasnije nego da su vrata bila otvorena. I tako smo se susretali samo u hodniku da bismo, kada bismo se zaključali, pažljivije osluškivali i prisluškivali šta u svojoj sobi radi onaj drugi. Privukao sam tako svoj krevet uza sami zid a onda sam čuo kako i Vladimir privlači svoju postelju i kako je mesingano pročelje postelje lako dodirnulo zid. I tako smo spavali jedan kraj drugog kao sijamski blizanci, na kraju krajeva, bili smo bliži jedan drugom nego u ono doba kada smo kroz vrata mogli da se posećujemo. Ponekad, kada smo se nemirno okretali u svojim posteljama, Vladimir bi prošaptao: Spavate? Ja još ne spavam. Odgovarao sam: Ni ja. I istovremeno bi nam obojici pao kamen sa srca! To je dobro! Tako smo i nadalje živeli jedan kraj drugog, odlazili smo i nadalje u libenjske krčme, ali smo se nadali da će, kada pođemo na spavanje, jedan ili drugi svakako dotaći noktom zid, a onaj drugi će mu sa druge strane tim istim znakom odgovoriti. U stvari, sada smo bili mnogo veći prijatelji nego ranije. I čuli smo, konačno kako nam srca kucaju...

62.
U ono doba kada je Vladimir noću vodio dnevnik, morao sam često da mu pričam o Sepu Brubelu koji je imao prijatelja koga je voleo i sa kojim je voleo da priča, tako da su se međusobno pratili i po nekoliko puta preko Libenjskog mosta koji vodi u Holešovice. Sep bi se sa prijateljem popeo liftom sve do njegovog stana i pri tom su i dalje imali šta da kažu jedan drugom, tako da bi se opet spustili liftom i prešli preko mosta sve do stana gospodina Sepa Brumela da bi tamo konstatovali da razgovor još ni izdaleka nije završen i tako su opet prelazili preko Libenjskog mosta, da bi se diskutujući popeli liftom. Međutim, Vladimir je smatrao da je još lepša legenda o prijateljstvu učitelja Kocoureka iz Belenke i upravitelja škole gospodina Talacka iz Semica koji bi, kada bi popili uveče svoja piva, krunisani zvezdama pratili kroz tunel noći uvek jedan drugog sve do same kapije, gde bi konstatovali da problem vaspitanja omladine mora još da se proanalizira, i ponovo su se od jedne kapije vraćali do druge, prateći se tako međusobno puna tri kilometra. Tako su se za letnjih meseci pratili noću sve do svitanja i jedino bi zamor mogao da savlada dva prijatelja do te mere da bi morali da odu na spavanje. Kada bi gospodin upravitelj škole Talacko putovao iz Požičana u Prag, dogovorili bi se prijatelji za određeni voz i gospodin učitelj Kocourek bi izišao iz krčme tako tačno da su se susretali upravo na pola puta-kod Hrasta, kod Manšrejda, ili kod Mansa i dok bi gospodin upravitelj škole Talacko ispričao šta je novo u Pragu, stigli bi do Semica, gospodin upravitelj škole bi ostavljao kod kuće tašnu i ponovo pratio svog prijatelja do Velenke. Vladimiru bi potekle suze iako je često prepričavao ovaj slučaj. .. Potom se ponovo vratio onoj dvojici prijatelja i rekao: Takvo sam prijateljstvo oduvek želeo. A da li su se ta dvojica pratila i dalje? Ispričao sam ono što sma čuo u selu, da su, kad su otišli u penziju, imali još više vremena i da su se više puta pratili od kapije u Semicama do kapije u Velenki. Kada više nisu mogli da koračaju, pisali su jedan drugome, slali savete i poslanice. Više nikada nismo pričali o toj dvojici prijatelja, ali kad smo jedan drugoga pratili od Libenja do Žiškova i nazad, od Hrazi večnosti do Kostnjičkog trga, tu pred kapijom kuće, pre nego bi Vladimir konačno gurnuo ključ u bravu do kraja on bi se zamislio a onda izvlačio ključ i opet me pratio do Hraza preko Pražačke, i obojica smo znali da se gospodin učitelj Kocourek i upravitelj škole učitelj Talacko uzdižu nad nama kao što se na baroknoj slici oblak diže kao najidelanija nadgradnja...

52.
U ono doba kada je Vladimir noću vodio svoj dnevnik, odlučio je da će skakati sa daske. I sam je napravio kupaće gaćice. Tri dana ih je šio, jedne od gaze, a druge, rezervne, od crnog satena. To su, u stvari bila dva mala trougla spojena tankim vrpcama, ali je odeća morala da bude tačno po meri, i tako je Vladimir šio i opšivao sa puno žara. Onda je oblačio minimalke, probao ih je pred velikim ogledalom da bi video kako mu stoje i sa leđa. Na kraju je kupio okruglo ogledalce za 4, 60 kruna, svaki čas je stavljao to ogledalce iza sebe da bi proverio da mu gaza ili saten kojim slučajem ne prave nekakve nabore. To je odista bio doživljaj- kada je Vladimir skakao sa te najviše skakaonice! Vladimir nikada nije svirao na mandolini, nikada na violini, ali je najednom svirao i na violini i na mandolini i izazivao interesovanje. Upravo je tako bilo i sa tim skakanjem. Odista je bio doživljaj videti kako Vladimir uzima zalet, kako obema nogama udara o ivicu daske, kako uzleće s rukama ispruženim napred, kako se previja i ruke stavlja uz telo i kako njegovo dvometarsko telo leti i na kraju se glavom zabija u vodu! Kada se pojavio na površini, zaplivao je s nekoliko zamaha ruke kraul i pljesnuo mokrim dlanom o ivicu bazena, iskočio, čučnuo,a voda mu je curila iz kose na vrat i telo i Vladimir je davao klincima savete: Slušajte, kada skočite, obratite pažnju na to kako Višehrad tamo u pozadini kao da pada, ali kada potom padate glavom nadole, neprestano krajičkom oka pratite šta se dešava sa predelom i videćete, dok se obrušavate ka površini, kako se Višehrad naglo, tom istom brzinom uspinje iznad linije horizonta. Zašto vam to govorim? Obraćajte pažnju na ono što radite, a uz sve to još i na ono što se dešava oko nas. I tako se Vladimir ponovo naučno peo uz stepenice i spratove uvis sve do poslednje najviše daske, zaleteo bi se i naterao Višehrad da prvo krene nadole, ali da se potom naglo uzdiže u njegovim očima, pre nego što bi glavom rasekao površinu bazena...

57.
Kada je nastupila jesen te pretposlednje ratne godine, kupio sam plavi pakpapir, kanap, klupko grubog konca, lepak i čitavih nedelju dana sam na podu, dok je Ciganka odlazila po pivo, lepio i sastavljao zmaja; centrirao sam na kraju zmaju čvor od kanapa da se uspinje pravo uvis ka nebu. A onda smo napravili dugačak rep, Ciganka je nanizala golubice od papira na dugački kanap, kako sam je ja naučio. I tada smo krenuli na Okrohlik i kada sam pustio zmaja u nebo i oslobodio konopac i onda ga za koji trenutak držao između prstiju i vukao, kako bi se zmaj vinuo i stajao nepokretno na nebu, Ciganka je držala dlanove na licu i nad prstima su joj se videle širom razrogačene, zapanjene oči. Potom smo sedeli na padini i ja sam popuštao kanap i dao sam Ciganki da pridrži zmaja na vetrovitom nebu, a ona je vrištala da će je zmaj dići na nebo, da oseća kako leti u nebo, da će onda biti najbolje da poletimo zajedno, i tako mi je vratila klupko konca i sedeli smo i gledali uvis i Ciganka je naslonila glavu na moje rame, a meni je palo na pamet da pošaljem zmaju pisamce, dao sam klupko Ciganki da ga pridrži, ali se ona ponovo plašila da će je zmaj odneti u nebo i da me više nikada neće videti. Tada sam zabio kolac u zemlju, na njega namotao konopac, iscepao iz notesa stranicu, rascepio je na sredini, navukao na konopac i kada sam uzeo klube u prste, pisamce je u trzajima počelo da se uspinje uz konopac uvis, Ciganka je vikala i pružala ruke za njim. A ja sam osećao u prstima kako zmaj jako vuče, kako se pojačao vetar, bilo kakav udarac u zmaja preko mojih prstiju ulazio je u mene, i kada je pisamce stiglo do samog zmaja, osetio sam taj dodir i sav sam uzdrhtao. Tako smo još nekoliko puta puštali zmaja po nebu nad Okrohlikom, na kraju se Ciganka osmelila i držala je konopac ali se sva tresla, tresla se jer se zmaj trzao pod naletima vetra i vikala je čas preplašeno, čas opet oduševljeno...

http://www.filesonic.rs/file/1723038541/Slowness_Grey.cw.rar

:(