"Rikardo Reiš razmišlja o onome što je video i čuo, smatra da oponašanje nije cilj umetnosti, osuđuje autorovu slabost što je napisao komad na nazaretskom narečju, zaboravljajući na činjenicu da stvarnost ne podnosi svoj vlastiti odraz, već ga, naprotiv, odbacuje, jer samo neka druga stvarnost, koja god bila, može zauzeti mesto one stvarnosti koju smo hteli da izrazimo, upravo zato što su različite, međusobno se otkrivaju, objašnjavaju i opisuju, stvarnost kao nekadašnja izmišljotina, izmišljotina kao buduća stvarnost."

"...Istina je, vidim Vas kako se udaljavate kao rascvetana grana s pticom koja na njoj peva..."

(Žoze Saramago, Godina smrti Rikarda Reiša)