bez naslova

Стеван Раичковић: ПОВРАТАК

Она има руке од траве.
Она има глас од ветра и жита.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има кук од снега и рибе.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има смех од лишћа.
Она има ход од воде и песка.
Она има кожу од протегнутог лабуда.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има косу од мојих прстију.
Она има мозак од мојих година.
Она има слух од мојих корака.
Зашто сам измислио да се не вратим?

Стеван Раичковић: У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.
Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.
Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.
(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)
Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)
спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.
Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.
Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.
У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?
Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш.