Moram to ponizno priznati, dragi zemljače, oduvek sam pucao od taštine. Ja pa ja, bio je refren mog cenjenog života, i on se čuo u svemu što sam govorio. Nikad nisam mogao da govorim a da se ne hvalim, naročito ako sam to činio sa upadljivom nenametljivošću koja mi je bila svojstvena. U životu sam, istina, uvek bio slobodan i moćan. Naprosto, osećao sam se slobodnim u odnosu na svakog iz odličnog razloga što sam mislio da mi niko nije ravan. Oduvek sam smatrao da sam pametniji od svih, to sam već rekao, ali i osetljiviji i veštiji, bio sam sjajan strelac, nenadmašan vozač, najbolji ljubavnik. Čak i u oblastima u kojima sam lako mogao da se uverim u svoju inferiornost, kao u tenisu na primer, gde sam bio tek pristojan partner, bilo mi je teško da verujem da ne bih nadmašio prvoplasirane, da sam samo imao vremena da vežbam. U sebi sam video samo svoju nadmoć, i to je bio razlog moje dobronamernosti i vedrine. Kad sam se bavio drugima, bilo je to iz čiste nadmenosti, sasvim slobodno, i zasluga je bila isključivo moja: peo sam se za jedan stepen u ljubavi koju sam osećao prema sebi.

Živeo sam dakle od danas do sutra bez ikakvog kontinuiteta osim onog ja-ja-ja. Od danas do sutra žene, od danas do sutra vrlina ili porok, od danas do sutra, kao psi, ali svakog dana, čvrst na braniku, stajao sam ja. Išao sam tako po površini života, u rečima na neki način, nikad u stvarnosti. Sve te jedva pročitane knjige, ti jedva voljeni prijatelji, ti jedva upoznati gradovi, te jedva obgrljene žene! Sve sam činio iz dosade, ili rasejanosti. Bića su išla za mnom, htela da se zakače, ali nije bilo ničeg, i to je bila nesreća. Njihova nesreća. Jer, ja sam zaboravljao. Jedino sam se sećao sebe.

Nije moje srce tvrdo, daleko od toga, začas se raznežim, a i lak sam na suzama. Samo što se moji zanosi uvek okreću ka meni, a moje nežnosti vežu za mene.
(A. Kami, Pad)