Od kakvih je bubnjeva sazdana tišina ove sobe!

Zidovi su u Andaluziji...

Raskalašni plesovi u nepomičnom blesku svetlosti...

Čitav se prostor najednom zaustavlja...

Zaustavlja, klizi, razmotava...

I u jednom uglu tavanice, visoko negde iznad nje,

Bele ruke otvaraju tajne prozore

I buketi ljubičica padaju

Jer se napolju prolećna noć prostire

Povrh mog bića sklopljenih očiju...

                                                                                                                           (F. Pessoa)