46 km

Taj Mali grad krije dve moje drugarice tako da mi je bio drag i pre nego sto sam ga ugledala. Pogresno izabran autobus ne mora biti greska, znam da nabrojim sela koja nas odvajaju. Jedan docek tacno u podne (mozda tacno po mom netacnom satu) i crte lica pisu: dobrodosla. Kako je malo coveku potrebno da bi bio srecan! U jednom danu bila sam turista, gost, prijatelj, neko ko zeli da razveseli i bude obradovan, da utesi i da bude ohrabren. Mila kaze da je plisana igracka meda, ja tvrdim da je lav i istina je nebitna, odzvanjanje smeha je bitno. Vece je donelo pune ulice, jedan od trenutaka kada guzva ne svadja nego spaja ljude. Vatromet je izgledao lepo, ali je zvucao neprijatno. Manifestacija je pocela! Jedite, slusajte muziku, citajte knjige, kupujte jestiva srca sa ogledalcetom (jer su ona vise od toga), vicu prodavaci (i njihovi standovi) i zabavljaci. Jedan razgovor o umetnosti, nekoliko monologa. Vise puta predjen put do stanice i natrag. Filozofski smo se zapitali zasto je mnostvo pogacica zavrsilo na smecu (ja mislim da nisu zadovoljile estete). Znam razliku izmedju termina i pojma. Autobus u 3:05 am vozi uspavane ljude oko mene. Stize u Veliki grad brze nego sto su misli sabrale reci, slike i zvukove. Sta sa njima? Do you want to save the changes? Da, da, jako rado. Fotografijama bi nedostajala dimenzija ljubavi.